ZDRAVKO JOKSIMOVIĆ

Printer-friendly version

Iz ličnog ugla

DANAS SVAKA ŠUŠA IMA STEJTMENT

     Danas svako ima svoj stejtment. Nalickan i našminkan. To nam govori da zna šta hoće, makar se pravi da zna. I sve što se na tom putu od umetnika do publike događa, sve je to  jedan obrazac koji je u današnje vreme drugačije promešao karte, preraspodelio uloge i poremetio uobičajeni raspored dužnosti i obaveza. Značenje je promovisano u ključnu reč i na to se gleda kao na obećanu zemlju, kao na premiju koja se iz jednog umetničkog dela može izvući. Svi bi da polažu pravo da ga baš oni konstituišu, koriste i distribuiraju. Da budu taj monopolistički faktor, čedo globalne politike. Na tom skliskom  polju, pred semantičkom tvrđavom, koju valja osvojiti, opljačkati i staviti pod kontrolu, na tome se ukrštaju koplja i zasnivaju savremene strategije i udružuju svakojake interesne grupe. Broj zanimanja koja od umetnosti žive i dele dobit, samo raste. Od kuratora, kustosa, selektora i menadžera ne vidi se više ni umetnik ni njegovo delo. Sve je, očigledno, postalo politika, koja pod raznoraznim licemernim izgovorima i bezobzirnom torturom kobajagi slobodnih informacija, stiže svuda i pre svih, u bilo koje doba dana i noći. Hvala tom preobilju informacija o tome kako se postaje uspešan umetnik. Hvala tom skrivenom distributeru koji misli na nas,  i zove nas prijateljima i, kako tvrdi, brine o našim ambicijama i potrebama. Da se ostvarimo kao profesionalci i da nam se nađe mesto koje zaslužujemo. Da se udobno smestimo u nekakav kontekst koji sve dovodi u red i svemu daje smisao.  Jer, ako, kao profesionalac, nisi u nekom zvanično odobrenom kotekstu, gde si onda? Onda te nigde nema. To danas više ne smeš sebi da dozvoliš. Negde moraš biti, na nešto se pozivati, biti deo nečega. Čak i ako slediš svoju buntovnu prirodu nastojeći da tvoj rad bude subverzivan, provokativan, aktuelan i anarhičan, sve se to i danas može, ali mora da znaš kako. Potrebno je samo popuniti prijavu i uneti  svoje verodostojne podatke 24 časa pre nego što i pomisliš da bilo šta izvedeš i sve će biti OK. Neko to mora da odobri jer mu je neko dao ovlašćenje da se baš on time bavi.

     I tako dalje... priča vam je poznata. Danas je tako lako postati i biti umetnik. Sve je to jedan obrazac... Na svu sreću, nije obavezno da baš svi podlegnu i pristanu na ovu igru.

      Od uvek sam radio šta sam hteo.

     Hvala državi u kojoj nema umetničkog tržišta, nema kritike, još manje interesovanja, hvala državi u kojoj se jedna te ista publika vrti u krug tako da se svi već osećamo kao familija, u kojoj najveći i najvažniji muzeji ne rade, samo misle jednog dana da će da prorade, hvala državi u kojoj se ni jedan atelje nije izgradio zadnjih pedeset godina, u kojoj  spomenici umesto sebe otkrivaju nesporazum sa naručiocima i podižu na još jedan nivo nerazumevanje sa publikom, a zapravo su jednokratni, prepodnevni političko-kulturni spektakl, hvala državi koja vas, u oblasti umetnosti, penzioniše u pedesetoj i smatra mladim i talentovanim do šestdeset pete, državi koja za kulturu odvaja tako malo da se tolika nebriga ne može objasniti, državi koja u zakonu više ne prepoznaje honorar kao nadoknadu za umetnički rad, koja se pravi da ne zna da sve mora nešto da košta, jer se ozbiljna skulptura ne može napraviti ni od čega  i da ne nabrajam više i da ne idem dalje, hvala na ogromnon nerazumevanju koje me velikodušno oslobađa bilo kakve odgovornosti, osim pred samim sobom. Odgovoran sam samo sebi i svojoj ambiciji da kažem nešto o svojim najupornijim osećanjima i svetu .....koji me okružuje. Još uvek osećam dovoljno strasti  i želje da i dalje razvijam izražajna sredstva, koja likovna umetnost nasleđuje generacijama. Verujem kako je podjednako važno, šta se, i kako se nešto radi. Još uvek umetnost delim samo na dobru ili lošu bez obzira na medij koji se koristi. Hvala profesionalnom pedagogu koji je dužan da demistifikuje sve što se može objasniti i koji se trudi da probleme i rešenja naziva pravim imenima. Zahvalan sam državi koja mi je, ako ništa drugo,  natovalila na vrat slobodu sa kojom se uvek iznova valja izboriti.

Od uvek sam pazio gde ću i šta ću da izlažem.
Nikad nisam uradio nijedan rad za prodaju.
I poslove za novac trudio sam se da radim savesno.
Ovaj posao, koji profesionalno radim već trideset godina, smatram velikom privilegijom.
Između rutine i dužnosti još uvek iskrsavaju trenuci radosti i zadovoljstva.
Zadovoljstvo je nešto na šta s godinama obraćate sve više pažnje.
Zato i izlažem sa Aleksandrom Rafajlovićem, iz čistog zadovoljstva.
Nadam se da će to osećanje zadovoljstva biti najbolji vodič za ovu izložbu.