SLOBODAN KNEŽEVIĆ

Printer-friendly version

 

 

                     1948, Bačko Dobro Polje


                     Diplomirao (1977) i magistrirao (1979) na Grafičkom odseku Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Marka Krsmanovića.

                     Član je ULUS-a i ULUV-a.

                     Na Akademiji umetnosti u Novom Sadu je prošao kroz sva akademska zvanja, od asistenta (1980) do redovnog profesora (1996) za predmet Grafika sa tehnologijom i Crtanje sa tehnologijom. Od 2016. godine je u penziji.

                     Živi i dalje umetnički stvara u Novom Sadu.

                      Tokom dugogodišnje umetničke karijere izlagao je grafike, crteže, ”kartone”, skulpture, kolaže i slike na više od trideset samostalnih izložbi u zemlji i inostranstvu (Mađarska, Švajcarska). Učesnik je i preko tri stotine kolektivnih izložbi.

                     Od 1982. godine izlaže na značajnim bijenalima u zemlji i inostranstvu: Zagreb, Berlin, Krakov, Katovice, Katanija, Beograd, Varna, Sofija, Tokio, Gornji Milanovac, Užice, Lođ, Miškolc...

                     Dobitnik je sedamnaest nagrada za grafiku i slikarstvo, od kojih su najznačajnije: 1995. Zlatna igla na 67. Prolećnoj izložbi ULUS-a, Beograd; 1996. Veliki pečat Grafičkog kolektiva, Beograd; 2012. Srebrna  igla na Međunarodnoj izložbi suve igle, Užice; 2013. Prva nagrada na VI EX-YU izložbi grafike, Beograd; 2014, Medalja za ukupno stvaralaštvo, Zavod za kulturu Vojvodine, Novi Sad.

 

 

 

ABI KNEŽEVIĆ I NJEGOVO POLJE RADOSTI

                      Valter Gropius bi bio zadovoljan: njegov apodiktični iskaz Rukotvorina je osnova svakog umetnika i dalje živi, uprkos novim tehnologijama, mrežama, fantastici, dematerijalizaciji, konceptualnim idejama i dubokim teorijama... Taj iskaz u radovima Slobodana Kneževića Abija može da dobije pun smisao, o čemu svedoči izbor kojim se umetnik predstavlja aktuelnom izložbom u Muzeju Zepter: široka lepeza njegovih rukotvorina otvara neverovatno polje radosti koje prepoznajemo i kao čin njegovog stvaralačkog trenutka, i kao našu, gotovo detinju radost susreta s njima. To je ta „ležernost igre“,  puna „kreativne zabave“ Abija  Kneževića, o kojoj piše Jasmina Tutorov, ispunjena „događanjima u materiji“, po rečima Miloša Arsića i „patine nepotrebnosti i istrošenosti“, preformulisane u odbačene pa ponovo nađene predmete, kako tumači Đorđe Jović.

                     Dugogodišnjom, dosledno građenom karijerom umetnika impregniranog minimalističkom  filozofijom kao stvaralačkom strategijom i večitom spremnošću da istražuje nove prosedee i širi polje grafičke discipline, Abi Knežević je stekao visoko, ugledno mesto među našim umetnicima, dobijao brojne nagrade, pozitivne ocene, profesorsko zvanje i poštovanje sledbenika... Svojim utvrđenim ali nikad ponavljanim konceptualističko-minimalističkim postupkom  („ponavljanje sa razlikom“), istraživao je granične vrednosti i krajnje mogućnosti različitih grafičkih tehnika, unosio niz semantičkih, tehničkih i tehnoloških novina, bavio se izradom papirne mase, njenom strukturom i bojenim relacijama,  otkrivao prostorne mogućnosti tradicionalno dvodimenzionalnih radova, postavljao ekološka pitanja – jednom rečju: širio dijapazone grafike, uključujući i izradu unikatnih predmeta od unikatnih materijala.

                     Istovremeno, i neumorno, primećivao je, odabirao, sakupljao i čuvao... sve što mu se učinilo potencijalno interesantnim i podsticajnim za pronicljivo izgrađivanje novih budućih celina izuzetne taktilne osetljivosti. Ta moć njegove inventivnosti i suptilne kreativnosti natopljena je dubokim ali nepretencioznim humorom i semantičkom dvosmislenošću, istovremeno i romantičnom, intimnom utopijom stvaranja ličnog pribežišta za koje se nameće paralela sa čaplinovskom filozofijom prividnog nemara, nezainteresovanosti i slučajnosti a u stvari dubljih poruka i značenja. I upravo takvi dišanovski objets trouvés u novoj funkciji, često s minimalnim intervencijama, otkrivaju umetnikov senzibilitet za preformulisanje i unošenje drugog smisla u banalne predmete svakodnevne upotrebe sistemom savlađivanja uobičajeno nespojivih formi i unošenjem često neočekivanih značenja. Iz toga proističu konceptualizovani spojevi, s iluzijama i aluzijama, najčešće u ironijskom diskursu, ponekad transformisani u estetizovane celine kojima se redefinišu ustaljene umetničke kategorije. Tako se umetnik približio fluksusovskom duhu: na iskustvima kombinovanja nađenih predmeta, kroz multidisciplinarni govor, bez ograničavanja i omeđenosti uobičajenih normi i istorijskih kategorizacija. Osvojeni su novi prostori, pronađeni novi izvori i oblici iskaza koje možemo nazvati i instalacijama, s novim funkcijama i idejama, dimenzija fleksibilnih i prilagodljivih raspoloživim prostorima. Toj posebnoj vrsti novog realizma gotovo intimnog karaktera umetnik je udahnuo ekspresivnu snagu, u čemu prepoznajemo izrazite dihotomije njegovog rada.

                     Znatiželja i otvorenost ali i prilagodljivost Abija Kneževića da povezuje predmetima različita značenja, znano sa neznanim, novo sa starim, slučajno nađeno s predano traženim, spontano nadograđeno s promišljeno konstruisanim, govore o konstantnoj umetnikovoj potrebi da istraživanjem i kombinatorikom dođe do željenog rezultata. Knežević ne traga za egzotičnim  predmetima, već uzima one iz svog okruženja, što nagoveštava da on u suštini sledi fenomene svoga života, a to je osoben znak intimizma i povezanosti s ambijentom kojem je posvećen. Nije li to takođe vid eskapizma? Autobiografski diskurs kroz koji posredno ipak možemo da tragamo za socijalnom dimenzijom, pa čak i za stavovima suprotstavljenim umetničkim ciljevima? Više nego o pripadništvu nekom određenom vizuelnom pravcu, mogli bismo o instalacijama i objektima Abija Kneževića govoriti kao o posebnom stanju duha, o superiornom smešku iznad svake banalnosti svakodnevice, u neprekinutom lancu stvaralačkog ritma što povezuje mnoge dosadašnje mene i suptilnosti već iskazane njegovim grafičkim opusom.

                                         
                     Ne možemo se oteti utisku da inventivnost, celovitost i duhovitost vizuelnog iskaza Abija Kneževića, iskazanog kroz svaku disciplinu kojoj se posveti, ostavlja mnogo prostora za uvek nove doživljaje, razmišljanja i tumačenja. To je vrednost kreativnosti.

 

                                                                                                                        Irina Subotić

 

 

 

 

 

ZA NOĆ MUZEJA:

OBIČNE NEOBIČNOSTI U DELIMA SLOBODANA KNEŽEVIĆA ABIJA

                     Slobodan Knežević Abi koji svoj životni i umetnički put ostvaruje u Novom Sadu, a umetnički žitelj je mnogo širih prostora, ovom izložbom otvara svoju umetničku labaratoriju u kojoj su nastala i još uvek nastaju različita dela visokog stepena estetskog oblikovanja. Iako je formiran na klasičnim tokovima,  Knežević od klasične grafike kreće u stvarlačku avanturu bez granica. On je razvio sistem igre i „slobodu  večnih svežih početaka“. Sam je izjavio: “Ne želim da idem utabanom stazom koju je neko trasirao i postavio svojim radom, niti smatram obaveznim da sledim ono što sam započeo.“

                     Ova izložba izvrsno se uklapa u temu ovogodišnje Noći muzeja SLOBODA. Slobode mogu biti mnogobrojne a u slučaju  Slobodana Kneževića Abija ona se očituje u umetničkom stvaralaštvu koje ne duguje nikakvim uspostavljenim klišeima.

                                                                                                                        I.S.Ć.