MARKO ČELEBONOVIĆ

Printer-friendly version

MARKO ČELEBONOVIĆ (Beograd, 1902 - Sen Trope, 1986)

     Školovanje, osnovno i gimnazijsko, započeto u Beogradu završio je u Švajcarskoj. Studirao je prava i ekonomiju u Engleskoj i Parizu 1919-1921. Sledeće godine učio je skulpturu u slobodnoj školi Grand Šomijer u ateljeu Antoana Burdela, gde se upoznao sa Sretenom Stojanovićem s kojim ostaje prijatelj čitavog života. Upoznavši mladu švajcarsku slikarku Verenu – Freni Vajlenman, s kojom se i oženio, počeo je da slika i ostao slikar do kraja života.

      Godine 1925. mladi bračni par odlazi na letovanje na jug Francuske, iznajmljuje jednu malu kuću u Sen Tropeu i ostaje tamo da živi. Sen Trope je u to vreme bilo skromno ribarsko mesto, u koje su dolazili pojedini slikari zahvaljujući Polu Sinjaku. Na Čelebonovićev poziv tu će s njim zajedno slikati u leto 1926. Milo Milunović i Marino Tartalja.

      U Sen Tropeu ostaje do kraja života. Tu je i sahranjen.

      Povremeno je, kraće ili duže, živeo u Parizu, gde je imao stan i atelje, i vraćao se u svoju rodnu zemlju. Bio je profesor na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu 1947-1949. i 1952-1960, savetnik Ambasade FNRJ u Parizu 1949-1952. i sekretar Saveza likovnih umetnika Jugoslavije 1953.

      Bio je član grupa: Oblik, Dvanaestorica, Samostalni.

      Za dopisnog člana SANU izabran je 1958, za redovnog 1968.

      Samostalno je izlagao od 1926. a grupno od 1925. na velikom broju izložbi u zemlji i inostranstvu.

      Dobio je veći broj nagrada.

Dvadesetosam pastela Marka Čelebonovića[1]

 

                                      Kad bih se muzički izrazio, rekao bih da razne

                                               slikarske tehnike odgovaraju upotrebi instrumenata,

                                                        a sadržaj slike, njen efektivni potencijal, melodičnoj liniji.

                                                                                                                                               M. Č.[2]

      U razgovorima o svojoj umetnosti koje je tokom više decenija povremeno vodio sa bratom Aleksom, sa bliskim prijateljima, kolegama slikarima ili istoričarima umetnosti, Marko Čelebonović je naglašavao da je oduvek želeo da one najobičnije stvari svakodnevnog života otkrije i prenese upravo u njihovoj elementarnoj prirodnosti, da u jednostavnosti izvornog pronađe tajnu uzbudljivog, određeno raspoloženje prema samoj duši stvari. Živeo je sa predmetima na svojim slikama, nekada romantičarski strasno, nekada više lirski istančano, uvek duboko lično i iskreno, građanski odmereno i diskretno u ispoljavanju neposrednih emocija. Čelebonovićevo slikarstvo, sa svim promenama koje su pratile najplodnije decenije njegovog stvaralaštva možda je najpreciznije odredio Miodrag B. Protić prepoznavši u celini onu liniju t r a j a n j a  (unutar poetskog realizma), stanje realnog postojanja (iz stvarnog ili iz imaginarnog), pre nego sam impuls datog trenutka (estetike intimizma) – što je označio kao „supstituciju prethodnih trenutaka“. I onda kada je imao potrebu da doživljenu sliku materijalizuje u bržoj tehnici pastela, uz svu pretpostavljenu neposrednost gesta, Marko Čelebonović je uspevao da poveže prošlost i sadašnjost, da tragove nemira linije i sporadičnost forme pretoči u trajanje, da i one, skoro do apstrakcije dezintegrisane površine sintetiše u narativno jednostavnu i preciznu, prostorno kompaktnu strukturu. Različite promene u rukopisu generalno, od tretiranja površina i građenja realnih oblika do gradacije valera i svetlosnih efekata, mogu se pratiti upravo na njegovim pastelima kojima se Čelebonović od sredine 1950-ih sve intenzivnije posvećuje[3]. Shodno promenama unutar istog, Čelebonovićevi pasteli se i hronološki mogu odrediti u one do 1965. godine koji pripadaju tamnoj, zeleno-plavoj (gotovo slikarski zasićenoj) fazi, i one kasnije, od 1966. na dalje, tzv. bele pastele.

 

Prostorna ikonografija

    Paradigma ambijenta kuće ili scenografija izolovanog kutka koji svedenim detaljima i ugodnom atmosferom gradi onu poetiku malih stvari, priziva jedno određeno raspoloženje, ili možda pre trajanje sećanja, ali ne i onih bremenitih melanholičnošću sentimenta ili tragovima nespokojstva iz prošlog vremena, ostaje i dalje jedan od nezaobilaznih tematskih konstrukata Čelebonovićevog slikarstva. To bi moglo da bude najbliže onome o čemu je Bašlar pisao: „Samo pomoću prostora i u prostoru mi još pronalazimo lepe fosile trajanja, konkretizovane dugim boravcima. Podsvest boravi. Sećanja su nepokretna i utoliko solidnija ukoliko su utvrđena u prostoru.“[4] Predratni "slikar ljudskih sudbina i građanskog života"[5], figura u enterijerima u atmosferi setne topline porodičnog nasleđa i nasleđenih običaja, postaje svedok sadašnjosti, distanciran od (opterećujućih) simbola vremena koje je ostavio za sobom, postaje racionalni posmatrač udaljen od neposrednog sentimentalnog gledanja a bliži problemima realizacije slike, o čemu je možda sam najbolje govorio: "Nema više ljudske figure, sličnosti, nema ni ambijenta... Sada mi je glavno: kako se može izgraditi kompleks elemenata pun značenja... Intenzivno značenje može biti i u smislu boje, harmonije, u smislu otkrivanja subjekta. Za mene više nije važno da li je to mrtva priroda ili pejzaž".[6]

     Mrtve prirode Čelebonović je doživljavao kao minijaturne pozorišne scene, u svoj nepretencioznoj lepoti ponavljanja različitosti njihove jednostavnosti, u namernom neporicanju suštinske efemernosti njihovog postojanja. Bilo da su u pitanju čvrsto definisani, kondenzovani bojom i linijom zatvoreni predmetni oblici, svojom težinom urasli u delove zatamnjenog enterijera, ili oni nemirni i grozničavo usitnjavani, koji se u sopstvenom podrhtavanju pretvaraju u rasute arabeske ili apstraktne mrlje po belim stolnjacima postavljenim u tzv. donjem ritmu, najčešće oslobođenim i od samih tragova krede – sve je u dinamičnoj simbiozi a diše samo za sebe, spontano i vešto sinhronizovano kao kod dobro postavljene pozorišne scene.

      Pejzaži na pastelima Marka Čelebonovića su jedinstvene živopisne studije slika i transformacije raspoloženja. U njima je integrisano i ono realno i ono imaginarno, sve je u nekakvoj čudnoj harmoniji, i lirsko i ekspresivno, ritmovanje produženih trenutaka rađanja i nestajanja svetlosti, eksplozije boja i linija i njihov spokoj. Kolorit kasne faze na pastelima je tipičan kolorit njegove prirode – zeleno-plava i razarajuće bela boja kamena sa primorskih kuća, od Crnogorske do Azurne obale... bez i ono malo očekivane naracije, samo kadrovi  iz umetnikovog mikro sveta, sa one strane urbane raskoši i luksuza Mediterana.

      I najzad, jedan izdvojeni i manje poznat, ali bez sumnje nezaobilazni kuriozitet u Čelebonovićevim pastelima predstavlja ciklus Kaluđerica, humanitarnih bolničarki koje je tokom 1966/1967. posmatrao iz stana u ulici Danfer Rošro tokom svojih boravaka u Parizu. Groteskne figure žena sa asocijativnim kapama-kornetima na glavama, kao fotogrami   nekog filma noar ili umetnikove fikcije pre nego realnog postojanja, opsesivno se nadovezuju jedna za drugom kao usamljeni amorfni oblici sa ljudskim fizionomijama, zastrašujući ali i dopadljivi u sopstvenoj nakaznosti i duhovitoj simbolici koju im Čelebonović implicira. Prethodno napuštena ljudska figura u seriji ovih pastela pojavljuje se u dijametralno drugačijem značenju – možda kao parafraza humanih sadržaja, možda kao odraz nekih ličnih, pritajenih slutnji, ironija ili igra, tanka linija između života i apsurda.

 

                                                                                                                         Gordana Stanišić

 


[1] Pretpostavlja se da je Marko Čelebonović uradio preko 500 pastela, crteža i grafika. Zahvaljujući porodici Čelebonovićevog brata Alekse, sina Vladana i snahe Jelene, pronađen je album s 15 pastela koje je nekada davno videla samo varaždinska publika.

[2] С. Ћелић, Разговори у атељеима, Марко Челебоновић, Ревија, 16. III 1953.

[3] S obzirom da najveći broj pastela nije datovan, teško se može utvrditi kada je umetnik počeo da ih radi. Izvesno je da se ovom tehnikom intenzivnije bavio od 1956. godine kada je privremeno koristio Sinjakov atelje u Sen Tropeu, u kojem je, među slikarskim materijalom pronašao i kutije sa pastelima. Od 1966. na desetak svojih samostalnih izložbi predstavio je i pastele, u kombinaciji sa uljanim slikama ili kao izdvojenu celinu.

[4] G.Bašlar, Poetika prostora, Alef Gradac, Čačak 2005, 32.

[5] L. Trifunović, Studije, ogledi, kritike, 3, MSU, Beograd 1990, 81.

[6] A. Čelebonović, Razgovori s Markom, Umetnički paviljon "Cvijeta Zuzorić", Beograd 1982.