LAZAR VOZAREVIĆ

Printer-friendly version

 

 

LAZAR VOZAREVIĆ

iz Galerije „Lazar Vozarević“      

Sremska Mitrovica

u

MUZEJ-u ZEPTER

 

 Rođen u Sremskoj Mitrovici 1925, umro u Beogradu 1968. Završio je Akademiju (danas Fakultet) likovnih umetnosti u Beogradu 1948, na Slikarskom odseku kod profesora Mila Milunovića.  Na istu Akademiju primljen je 1961. godine za docenta za predmet Slikanje i crtanje. Tu ga je i smrt zatekla.

            Bio je član Grupe Jedanaestorica i Decembarske grupe.

 

 


PORTRET / SELF-PORTRAIT, 1954

ČOVEK SA LOBANJOM / MAN WITH A SKULL, 1954

 

Prvi put je samostalno izlagao 1952. u Beogradu (potom više puta), zatim Parizu, Novom Sadu, Zagrebu, Njujorku, Sremskoj Mitrovici, Veneciji, Bariju, Rimu, Briselu. Muzej savremene umetnosti u Beogradu priredio mu je retrospektivnu izložbu 1969/70. Posmrtno mu se organizuju izložbe posebno u Beogradu, Novom Sadu i Sremskoj Mitrovici. Grupno je izlagao od 1951. na mnogobrojnim izložbama u zemlji i inostranstvu. U Galeriji Zepter bile su izložene slike na izložbi: LAZAR VOZAREVIĆ, Decembarska grupa, od 4. juna do 6. jula 1998 (produžena do 20 jula); DECEMBARSKA GRUPA, Posle četrdeset godina, od 4. decembra do 28. decembra 1995; OGLEDI O POIMANJU SLIKE, od 1. jula do 9. avgusta 1999. - po knjizi Živojina Turinskog, OGLEDI O POIMANJU SLIKE, bibl. Ars figura, CLIO, Beograd, 1999. Pod pokroviteljstvom Fonda Madlena Janković; U GOSTIMA, «DECEMBARCI», UMETNIČKA KOLONIJA EČKA, od 27. novembra 2003. do 15. januara 2004; STRAST I SUMNJA, od 28. aprila do 31. maja 2004 -  po knjizi Zorana Markuša, STRAST I SUMNJA, bibl. Ars figura, CLIO, Beograd, 2004. Pod pokroviteljstvom Fonda Madlena Zepter; TAJANSTVA UMETNOSTI, od 8. septembra do 5. oktobra 2005 - po knjizi Katarine Ambrozić, TAJANSTVA UMETNOSTI, bibl. Ars figura, CLIO, Beograd 2005. Pod pokroviteljstvom Fonda Madlena Zepter.

Dobio je nekoliko nagrada.

Dela mu se nalaze u mnogim javnim i privatnim kolekcijama u zemlji i inostranstvu. Izvedeni mozaici: Beograd – Hotel Metropol, Vojnotehnički institut, Dom omladine.

Pored slikarstva bavio se mozaikom, crtežom, ilustracijom.

U Sremskoj Mitrovici, rodnom Vozarevićevom gradu, nalazi se Galerija “Lazar Vozarević”sa velikim brojem slika I crteža.

 

OBEŠENI / HANGED, 1958

PORODICA / FAMILY, 1956

        

Pri­ja­telj­stvo sa To­ma­še­vi­ćem i pri­če sa te­re­na ko­je je mo­rao slu­ša­ti, sklon da ve­ru­je da "sli­kar­stvo ni­je mo­da već od­raz od­re­đe­ne sre­di­ne vre­men­ske i ma­te­ri­jal­ne, sa ade­kvat­nim iz­ra­žaj­nim sred­stvi­ma, sa pe­ča­tom stva­ra­lač­kih in­di­vi­dua" La­zar Vo­za­re­vić je "ku­bi­zi­ra­ju­ći Vi­zan­ti­ju” ili "vi­zan­ti­zi­ra­ju­ći ku­bi­zam", iz­ja­vio: "Do sa­da je Vi­zan­ti­ja (sred­njo­ve­kov­no srp­sko fre­sko sli­kar­stvo) u mo­jim sli­ka­ma bi­la no­stal­gi­ja za pro­šlo­šću. Sa­da je to mo­ja bu­duć­nost, moj da­lji raz­voj. Ja se Vi­zan­ti­je ni­ka­da ne­ću od­re­ći jer po­sle to­ga ja vi­še ne bih bio sli­kar”. Shva­ta­ju­ći Vi­zan­ti­ju kao svo­ju sud­bi­nu, pod im­pe­ra­ti­vom "li­kov­ne azbu­ke dva­de­se­tog ve­ka", u tež­ji spa­ja­nja na­ci­o­nal­nog i mo­der­nog, Vo­za­re­vić je či­ta­vu jed­nu go­di­nu da­na (1960) eks­pe­ri­men­ti­sao sa ne­sli­kar­skim ma­te­ri­ja­li­ma, pri­kla­njao se no­voj teh­no­lo­gi­ji, ko­ri­stio va­tru i ki­se­li­nu da bi po­sti­gao, ka­ko nje­go­vi tu­ma­či ka­žu, "pa­ti­nu", sa­go­re­lo zla­to, dim, čađ, vo­sak, sve što se na­go­mi­la­lo na iko­na­ma kao trag vre­me­na i sim­bo­la več­no­sti". Nasuprot, Vozarević je govorio da sa fresaa i ikona uzima arhitekturu slike – ho­ri­zon­ta­le i ver­ti­ka­le, za­tim čvr­sti­nu cr­te­ža, ras­po­red ma­sa, po­kret i zvuč­ne akor­de bo­ja.

 

OVALNA SLIKA / OVAL PICTURE, 1964

NISKO PAKOVANJE I / LOW ZONE PACKAGING I, 1967

 

 

Ako je še­zde­se­tih go­di­na ljud­ska fi­gu­ra ura­nja­la u pod­lo­gu i gu­bi­la se ne­gde iza sli­ke, ako ju je naj­pre pre­kri­la ma­gla a on­da po­krio cr­no-zlat­ni oblak i na po­vr­šii se stvo­ri­la raz­li­ve­na pa­ti­na ko­ju tre­ba uklo­ni­ti da bi se ob­lik po­no­vo vi­deo, on­da je, ne­ko­li­ko go­di­na pred Vo­za­re­vi­će­vu smrt, pred­sta­va, u iz­me­nje­nom vi­du, po­sta­la ob­lik is­pred. Naj­pre uku­ca­va­njem a on­da le­plje­njem po­lu­lop­ti od me­ta­la ra­znih preč­ni­ka, re­đa­ju­ći ih u pra­vil­nim ge­o­me­tr­ji­skim ob­li­ci­ma na uz­ne­mi­re­noj zlat­noj, cr­noj ili cr­ve­noj pod­lo­zi, Vo­za­re­vić je za­tvo­rio krug "vi­zan­ti­zi­ra­ju­ćeg ku­bi­zma". Naj­u­oč­lji­vi­ji de­lo­vi nje­go­ve ku­bi­stič­ko-vi­zan­tij­ske fi­gu­re (gla­va, somna­bul­ne oči) pre­tvo­ri­li su se u iz­dvo­je­ni uoč­ljiv znak (krug, elip­sa) ko­ji sa­da, pri­vid­no bez zna­če­nja ima svoj du­blji smi­sao.

                                                                                                                                    I.S.Ć.

 

LEVO PAKOVANJE / LEFT PACKAGING, 1966

PRAVILNO DELJENJE / REGULAR DIVISION, 1968


 

 

Među našim slikarima koji su obeležili sredinu dvadesetog veka nalazi se svakako  i Lazar Vozarević, stvaralac kratkog životnog veka, ali iza koga je ostala bogata  umetnička zaostavština. Deo njegovog opusa koji se čuva od 1973. godine u rodnom gradu - Sremskoj Mitrovici u Galeriji “Lazar Vozarević”, imamo sada priliku da vidimo u MUZEJU ZEPTER. Zbirka sadrzi slike i crteže iz sve tri faze Vozarevićevog rada pa se mogu steći uvidi u stvaralacki put i razvoj ovog umetnika. Činjenica da se u stalnoj postavci MUZEJA ZEPTER nalaze i dela ovog umetnika kao i drugih članova Decembarske grupe kojoj je i sam pripadao, pruža  ideje o generacijskoj kontekstualizaciji stvaralaštva ovog markantnog pripadnika  Moderne u nas.

KOMPAKTNA EMULZIJA / COMPACT EMULSION, 1967

POSLEDNJA SLIKA / LAST PICTURE, 1968

 

 

 

 

Kritika je odmah zapazila Vozarevićev rad na izložbama po završetku studija (1948), pa je tako konstatovano da je njegova prva samostalna izložba 1953. godine najznačajniji događaj na domaćoj likovnoj sceni, posle Lubardine antologijske, prevratničke izložbe 1951. godine. Njegov profesor na Beogradskoj  akademiji, Milo Milunović isticao je Vozarevićev silovit slikarski temperament i  duboku posvećenost umetničkom radu. I inostrana kritika ga je uočavala na  jugoslovenskim izložbama organizovanim ranih pedesetih godina 20. veka u evropskim gradovima, kao perspektivnog, mladog umetnika ali sa izvesnom rezervom prema slikama na kojima prepoznaju tragove fascinacije Pikasovim delom. Ta konstatacija je bila, može se reći, opšte mesto pri analizi rada mladih evropskih umetnika koji su se u tom posleratnom periodu razvijali u senci genijalnog Španca. Zbog tog njegovog, često i pogubnog uticaja na mlade umetnike koji nisu bili u stanju da se otrgnu i produže dalje, Miodrag Protić ga naziva pontifex maximus. Uticaj velikog umetnika na mladog Vozarevića imao je pre aproprijativni karakter u formativnom periodu njegove poetike koja je iznedrila svet figuralnog a koji će čitavu deceniju biti polje slikarevog rada. “Vizantiziranje kubizma” ili “kubiziranje Vizantije” su  dve kritičarske sintagme  koje su određivale prirodu  procesa koji  su se tih godina paralelno odvijala u njegovom slikarstvu. Ono što je višedecenijska težnja mnogih umetnika bila i ostala, da uspostave ravnotežu između globalnog i lokalnog, kroz ove operativne termine koji ukazuju na diskurs našeg umetnika  u postizanju tog cilja, čini se da je uspeo to da sprovede. Sa punim respektom prema našoj tradiciji, srednjevekovnim freskama, njihovoj ekspresivnosti bez lažnog patosa, Vozarević ih rasklapa u nove kompozicione sheme gde su figuralne predstave realizovane u jednom geometriziranom ključu, kao konstrukti ploha razgraničenih snažnom linearnom konturom u zagasitom kolorističkom registru. Anatomija figura na ovim prizorima konstituisana intersekcijom ploha iako prizivaju kubističku provinijenciju  bićemo slobodni da tvrdimo da na to imaju  uticaj neka iskustva iz najranije  umetnikove mladosti. Naime, u svim svojim biografijama Vozarević spominje da je u detinjstvu pomagao svom ujaku u krojačkoj radionici. Ovaj podatak smatramo važnim jer je iscrtavanje krojačkih arkova (šnitova) bila zgodna praksa za osmišljavanje prevođenja iz dvodimenzionalnog u sugestiju trodimenzionalnog, samog tela. Tako da bismo mogli da tvrdimo da poreklo građenja slikanog  volumena iz ploha ne proističe u slučaju ovog slikara, samo  iz prepoznavanja  u  kubistickom prosedeu. Geometrijski fragmenti nikada nisu postali doslovni zastupnici nekog dela tela Vozarevićeve figure vec su često na slikama dejstvovali svojom snažnom konturom i kao nosioci snopova linija koji su muskulatura kompozicije, njena   struktura, statika i gustina.

RAZGOVOR / CONVERSATION, 1958

MATERINSTVO / MOTHERHOOD, 1965


KRALJ I KRALJICA / KING AND QUEEN

 

Vozarević je bio veoma kompleksna ličnost, što se može isčitati iz njegovih radova. Dok su na slikama njegove prve faze, o kojoj smo govorili, linije snažne  robustne, naglasenog grafizma, radovi na papiru, iako slični po svom narativu (ikonografskom repertoaru - od mitološkog do sakralnog) slikama, izvedeni su  precizno odnegovanom linijom i lirski u karakteru. Prihvaćen kao izuzetan crtač (naravno i slikar) iznenadio je sve kad je dekonstruisao sliku do enformel stanja. U jednoj svojoj izjavi, tim povodom je rekao, da je samo sa freske prešao na ikonu. Smatrao je da ako uvećamo neku Rembrantovu slikarsku partiju i u najmanjem fragmentu sagledaćemo enformel sliku. Tako je unapred odbacio tumače koji bi njegovu enformel sliku mogli vulgarizovati poimanjem kao mimezis ikone očađavale od sagorevanja sveća. Za njega je ta faza predstavljala istraživanje emanacije svetlosti koja izbija iz tame, emanacija boje iz crnog. Različitim nanosima boje, do stanja reljefa i aplikacijama neslikarskog materijala on stvara enformel slike ali se na po nekima od njih još uvek ukazuju fragmenti figuralnih kompozicija. Vozarević je posedovao racionalnost i sigurnost u svoj slikarski métier, te se hrabro upustao u analize do destrukcije sa suverenim znanjem i osećanjem za sintezu i reanimaciju sopstvenog slikarstva.

 

CRVENO I CRNO / RED AND BLACK, 1967

 

IDEALNO PAKOVANJE / IDEAL PACKAGING, 1968

 

 

 

 

U treću fazu svog stvaralačkog rada umetnik ulazi stvaranjem dela koja predstavljaju prethodnicu onoga sto ćemo kasnije prepoznati kao optičku umetnost. Sada je linija razbijena na tačke, koje su organizovane u određene geometrijske forme, pre svega krugove ili pravougaonike. Tačke su tapetarski ukrasni ekseri zaobljenih i obojenih glavica na slikanoj, skoro uvek zlatnoj pozadini. Taj centralni, izdignuti iznad površi slike, motiv iznijansiranog zlatastog  obojenja, izsijava svetlost, a kada je kružnog oblika deluje kao sunčev disk tople radijacije. Na primedbe kritičara da je autor zanemario  sintaksu  linearnog  kojom je suvereno vladao, Vozarević bi odgovarao da je samo razložio liniju na tačke, njene gradivne elemente. Ponekad je “vadio” ovako sačinjen centralni motiv iz slikane okoline i davao mu objektni status.

Na osnovu svih Vozarevićevih eksperimenta i istraživanja, živosti i stvaralačkog nemira, anticipatorskog duha i pored značajne umetničke zaostavštine i dostignuća,  možemo samo da pretpostavimo  koliko smo izgubili njegovim ranim odlaskom. Ostaje nam da se i dalje bavimo onime što nam je povereno na čuvanje i pronalazimo nove dimenzije umetničkog opusa Lazara Vozarevića i njegovog doprinosa našoj kulturi. 

                                                                                          Bojana Burić

 

 

 

 

GEOMETRIJSKO PAKOVANJE / GEOMETRIC PACKAGING, 1967